kupus

Gledao sam te skoro na televiziji i tada čuo da si, pre početka pisanja “Crvene”, odbacila sva dramaturška pravila. Zašto je “Crvena” to zahtevala?

"Crvena“ je eksperiment. Da sam je ikada odnela u školu, na ispit, profesori bi me oborili. To je antidrama koja se bavi tabuiziranim temama. Nastala je iz ozbiljnog israživanja kako ženske teorije, tako i najmodernije pozorišne prakse. U njoj su likovi zamenjeni tezama. Radnja argumentima. Dramsko literarnim. Sukob je iz spolja prešao unutra. U glavu glavne junakinje. Scena je u njenoj glavi, i tu nema baš ničeg što je realistično. Scenski realizam kojim sam se do sada bavila, zamenjen je psihološkom analizom. “Crvena“ je čas anatomije psiholoških titraja. To je problemski komad, i simbolistički komad, i ekspresionistički komad, i sve to u isto vreme. Kada se čita, "Crvena“ više liči na pesmu nego na dramu. Čak ni mojoj Jeleni (Jeleni Bogavac, doživotnoj rediteljki, a u slobodno vreme i mojoj starijoj sestri!) nisam smela odmah da je pokažem. To što sam napisala kosilo se sa svime što se naziva zanatom dramaturgije. Ipak, Jelena me je prva ohrabrila. Dala mi je zeleno svetlo za "Crvenu“. Rekla je samo: "E, sad si stvarno postala pisac“. Zajedno smo razvijale ovaj tekst na nekoj vrsti radionice u kojoj je učestvovala naša trupa. O "Crvenoj“ nisam mogla da konsultujem profesore. Onda sam konsultovala Beketa, Joneska. Elfridu Jelinek, srpske feministkinje. "Crvena“ se baš nigde ne temelji na tradicionalnoj dramaturgiji u Srba. I temom, i formom , a naročito idejom moja prva antidrama se kosi sa svim što sam naučila u školi.

Zanimljivo je da je u tom procesu postavljanja “Crvene” na scenu učestvovalo jedanaest žena. Da li je “Crvena” angažovan dramski tekst?

“Crvena” se bavi analizom ženstvenosti na Balkanu gde je mizoginija jedan od bazičnih delova socio-kulturološke matrice. Šta više, ona je jedini sistem koji mogu da zapazim u haotičnom društvu u kom živimo. Ona povezuje sve: bogate, siromašne, obrazovane ili ne, poljoprivrednike i klabere... Ona je, koliko god to porazno zvučalo, najmanji zajednički sadržilac naše kulture. Ako je već tako, bilo je više nego riskantno u autorski tim uključivati muškarce. Kako muškarci mogu da analiziraju ženstvenost? Mi smo u "Crvenoj“ htele da analiziramo pravu ženstvenost. Onu koja je udaljena od muških projekcija toga što bi žena trebalo da bude... Muškarac feminista?! To je najopasnija kategorija! Ne možeš razumeti žene zato što s njima spavaš. Mene zanima šta se događa ujutru. Niko ko nije žena to ne može da zna. Može da pokuša da razume, ali ako vam kaže da zna-laže. Muškarac feminista kao da je predodređen za vođu feminističkog pokreta, zar ne? Važi. Samo što onda feministički pokret gubi na svakom značaju. Da bi pričale o istinski ženstvenom, ženama nisu potrebni muškarci da ih povedu. U tom smislu, pozivam sve muškarce na našu predstavu. Mislim da bi imali puno toga da nauče. Isto tako pozivam i žene. Jer, mizoginija, to je važno reći, ne pogađa samo muškarce ili samo žene. Mizoginija je bolest drušva koja u svojoj krajnjoj instanci vodi u nekrofiliju. Ne mogu biti normalna žena, ni normalan muškarac ako mrzim više od polovine sveta: ženstveno, žensko, čitav jedan princip... Pola od čovečanstva i pola od sebe... Ne verujem u to. Zato je “Crvena” angažovana predstava. Ona gađa u otvorenu ranu našeg društva. Bavi se početkom i krajem naše perverzije.

Bavi se i abortusom kao problemom…

Na sižejnom planu “Crvena” tretira problem abrotusa. To je tabu tema, mada je abortus srpsko osnovno kontraceptivno sredstvo. Potražite u statistikama: svaka treća Srpkinja imala je bar jedan abortus. Svaka šesta srpska šiparica. Srbija je po broju abortusa jedna od prvih zemalja u svetu. A o tome se ćuti. Naravno. Abortus je za svaku ženu psihofizički traumatično iskustvo. O tako bolnim stvarima, u našem društvu, niko nije sposoban da priča. Žene su naučene da ćute. Muškarci se stide da pominju. “Crvena”, kao ni jedna od mojih drama, nije edukativna. Ja neću nikome da solim pamet. Ali, ako mogu da utešim… Ako mogu jedan ogroman problem da učinim vidljivim… Ako mogu da ga izbacim u prvi plan, gde mu je i mesto, ja ću to svakako učiniti. Ne očekujem od publike da voli "Crvenu“. Ili makar, ne da je voli naglas. I iskreno govoreći, jedva čekam da našu predstavu počnu da pljuju po štampi. Za svakog ko je pljune, imam u džepu spremnu dijagnozu.

prizor iz predstave "Crvena"

Reči "tragično", "urbano", "brutalno", jesu reči koje predstavljaju temelj tvog dramskog stava. Koje bi reči dodala na ovaj niz pa da u ovom pitanju sasvim otkrijemo tvoju poetku?

Da. Tragično, urbano, brutalno. Ništa drugo za svoje 22 godine nisam uspela da upoznam… Ali na prvom mestu: drugačije. Moderno. Temom, formom, idejom - daleko od srpske pozorišne tradicije koju ne podnosim. Zatim: iskreno. Iskrenija sam u pisanju nego u životu. Likovi mogu da budu neiskreni, ali pisci ne. Ako pišemo o temi i likovima koji nas se lično ne tiču, to se prvo oseti. I to je ono što većinu dobro konstuisanih komada čini lošim. Autobiografski, naravno - ali do one crte u kojoj je autobiografija dramski potentna. Najbolje drame počinju iz autobiografskog. Rastu kroz zanat dramaturgije, prelamaju se kroz sociologiju i psihologiju, i na kraju pun sjaj dobijaju u aktuelnosti. Kao mlada ali ipak izvođena spisateljica mogu da poručim svim mladim piscima: pišite iskrene i aktuelne drame! Sve ostale su dosadne i ne zaslužuju da budu izvedene. Naročito ne u Srbiji gde je od količine aktuelnih dramskih tema nemoguće ostati normalan. Normalna sam samo zato što pišem. Pisanje je moj ventil. Papir jedini psihijatar koji ne upada u reč, i ne daje dijagnoze.

U komadu "North Force" pišeš o mladiću-navijaču koji je izgubio život pokušavajući da vrati otetu zastavu svog omiljenog fudbalskog kluba. Da li je tačno da si ovu dramu napisala koristeći se dramskim kosturom antičkih tragičara?

Apsolutno tačno. “NF - tragediju za poneti” napisala sam na prvoj godini dramaturgije, kada se uče antička drama i Aristotelova poetika, a zadatak za svakog studeneta je da napiše jednočinku. Kada sam Profesoru Filipu Davidu i asistentkinji Biljani Srbljanović donela prvu verziju takoznane jednočinke... Zvala se “Kuče hoće da uđe” (?!)… Optužena sam za skribomana. Naime, moja “jednočinka” imala je strana kao prosečna trilogija celovečernjih drama, a pokretala je toliku količinu pitanja da bih samo o njima mogla da pišem do kraja života. Profesor David je nešto osetio u jednom liku koji je bio navijač. Dao mi je zadatak da napišem dramu SAMO o navijačima. Moja omiljena spisateljica Biljana Srbljanović na to je dodala još i ovo: drama ne sme da bude duža od dvadeset strana. Ponižena i uvređena (problem svakog neiskusnog pisca!), odlučila sam da im se osvetim pucanjem iz njihovog oružja. U dvadeset strana o navijačima primenila sam sva pravila i tehnike koje su nam ispredavali u prvom semestru. Eshil, Sofokle, Euripid, Aristotel. A svi oni prevedeni na jezik savremenog Beograda. Horske pesme zamenjene navijačkim. Reči poput "avaj“ masnim psovkama. Dionizijske svečanosti pretvorene u derbi na finalu kupa šampiona... Očekivala sam da me obore. Desilo se suprotno.

Najpoznatija i najizvođenija savremena srpska spisateljica Biljana Srbljanović podržala je tvoju dramu...

Kada sam pročitala dramu na času, Biljana je prva počela aplauz. Priključila joj se cela klasa. Na ispitu mi je prof. Nenad Prokić "naredio“ da dramu donesem u Bitef... Ostalo nije ni važno. Postala sam izvođeni pisac. Za to mogu da zahvalim profesorima Davidu, Prokiću i Biljani Srbljanović koji su bili i ostali moji uzori u srpskoj dramaturgiji i moja ogromna podrška u svetu srpskog teatra.

prizor iz predstave "Crvena"

Zajedno sa sestrom Jelenom Bogavac, spisateljicom i pozorišnim rediteljem, stvorila si pozorišnu grupu “Demonstrating My Style”. Čime se bavi ova grupa i kako bi izgledao njen manifest?

DMS. Demonstrating My Style dramski mentalni studio, neformalna je pozorišna trupa koja se bavi sukobom modernih i ahretipskih sadržaja, u savremenom društvu. Neiscrpna tema. U našem slučaju izražena u formi modernog pozorišta, performansa, govorne opere, multimedija , a sve to na jedan nenametljivo edukativan i revijalan način. Nepretenciozno, ali uvek aktuelno. Bez želje da promenimo svet , ali u želji da ga osvestimo. To je pozorište hip-hop generacije. Šta god radile, uvek se trudimo samo oko jednog: imperativ je biti nov i zanimljiv. Naš manifest je da nemamo manifest. Naš stav je da nemamo stav. Da ga kojim slučajem imamo, bavili bismo se politikom a ne pozorištem. U pozorištu je sve moguće i pravila postoje da bi se kršila. DMS postoji od 1999. Nikada se nismo registrovali jer zaista ne želimo da se etabliramo. U DMS-u smo se okupili upravo zbog toga i svi smo tu jer i dalje smatramo da je pozorištu u Srbiji potrebna opozicija. Dokle god to bude moguće, mi ćemo biti ta opozicija. Kad čujete da dobro zarađujemo, da smo u selekciji srpskih festivala, da dobijamo nagrade i živimo lepo, budite sigurni da je u pozorišnoj javnosti Srbije zavladala neka druga struja. Svi oni koji žele da nam budu opozicija biće dobrodošli, u slučaju da se bave modernim pozorištem. Modernijim i mlađim od našeg.

Da li pišeš neku novu dramu i da li bi želela da nam ukratko otkriješ taj novi dramski svet?

Moram da priznam da sam malo u haosu. U poslednje vreme dosta putujem po svetskim festivalima: zovu me i predstavljaju moje tekstove; idem na različite pozorišne radionice, od dramaturških do neverbalnih. Ove godine, u Bitef teatru, imala sam nekoliko premijera, što kao pisac, što kao dramaturg, što kao performer (“Crvena”, “Tišina”, “Dela i dani monahinje Lavinije”, “Porazgovarajmo o životu i smrti” u režiji Nenada Prokića)... Napisala sam i zbirku slam pesama pod naslovom "Ekonomsko propagandna poezija". Ne umem da nađem izdavača, pa se nadam da će on naći mene. Izvodim svoju poeziju po klubovima, i pozorišnim foajeima... Pišem dečiju emisiju "Kalendarčić" koja se četiri puta dnevno emituje na Srećnoj televiziji... Sve mi to oduzima puno vremena. Ni u jednom od regularnih ispitnih rokova neću biti u Beogradu, pa tako neću stići ni da diplomiram u roku. Trenutno se zabavljam adaptacijom romana "Muke po Veneri" Lucije Stamać. U dugoročnim planovima je i saradnja naše trupe sa igračkom trupom ERGstatus o kojoj se trenutno dogovaramo. Pišem i scenario za ispitni film beskrajno talentovane koleginice Milice Mitrović. Sledeće sezone očekujem da mladi crnogorsko-novosadko-beogradski reditelj Boris Liješević diplomira mojim novim tekstom. To je drama "Dragi tata" koju sam napisala ove godine u okviru NADA projekta, programa za mlade pisce , koji se odvija u Narodnom pozorištu. Mislim da je "Dragi tata" moja najcelovitija i zasad najbolja drama. Na neki način, ona je nastavak priče "North Forcea". Priče su povezane pištoljem iz kog je ubijen junak u "North Forceu". "Dragi tata" je drama o raspadu srpske građanske porodice. Glavni lik je devojčica koja na svaki način želi da postane dečak. Njeno ime je Mali - lepo ime za lepu devojku, hahaha... Imam puno poverenja u Borisa koji je sa mnom radio i na tekstu, i iskreno se nadam da će publika imati prilike da sledeće sezone vidi našu predstavu.