vodič kroz filmsko podzemlje
arhiva
naslovnica
kolumne
forum
kontakt

"Mi nismo bolesni"
Ratko Radunović
(Narodna knjiga, Beograd, 2004.)

 

 

Romansirana nauka je izgleda uplatila pun pansion, pa se sada zadovoljno baškari na vrhovima bestseler lista. Romani sa (uglavnom) misterioznim fabulama upotpunjeni su raznoraznim znanjima i kao takvi veoma traženi. Ništa čudno! Postoji li bolja prilika za ponavljanje digest istorije filozofije od "Sofijinog sveta“ Josteina Gaardera ili pak bolja matematika od one koju nalazimo u vešto napisanom romanu-matematičkom udžbeniku "Papagajeva teorema“ Denisa Guedja? Teško.

Dramaturgija ovih proznih ostvarenja samo je na prvi pogled jednostavna. Otvori vrata neke misterije i lagano je razrešavaj, a između pametno poređaj didaktične digresije i, najjednostavnije rečeno, igraj se sa svojim čitaocem, strogo pazeći da ne preteraš sa odugovlačenjem razrešenja priče. Dok čitalačka duša željno traži rasplet, što više je zadržavaj istorijom matematike iliti neke druge nauke, te je tako usput i nenametljivo pouči. Najlakše bi bilo kada bi se ovaj pasus završio rečenicom koja bi rekla da i prvi objavljeni roman Podgoričanina Ratka Radunovića "Mi nismo bolesni“ pripada ovoj književnoj vrsti. Ipak, svemu tome bi se obavezno moralo dodati još i to da Radunović u senci priče ne nudi čitaocu matematička ili filozofska znanja, što jeste slučaj u dva (sjajna) gore navedena primera. Filmofil Ratko Radunović iza glavne priče (koja u ovom slučaju ipak nije misteriozna) nudi svojevrsnu (fragmentarnu) istoriju žanr filma. Od "Predatora“ na ovamo i nazad.

Ratko Radunović je je rođen 1976. godine u Titogradu. Knjiženi je i filmski kritičar. Bio je scenarista najvećeg lokalnog treš filma "Rođeni sjutra“, a objavio je desetak žanr priča. Preveo je i za beogradsku Narodnu knjigu priredio nekoliko dela iz noir opusa Džima Tompsona. No, iza ovih zvaničnih biografskih fragmenata, moglo bi se dodati još i to da je Radunović jedan od najvećih srpsko-crnogorskih filmofila, ili kako to u recenziji romana "Mi nismo bolesni“ filmski kritičar Dimitrije Vojnov reče: "Kultna figura naše filmske misli“.

Čitava radnja romana "Mi nismo bolesni“ vrti se oko tri Podgoričanina koja su osnovala bogat (piratski) video klub "Green Goblin“ i svoj život potpuno posvetili filmu. Oni "žive“ u video klubu, među repertoarskim filmovima. Nadenuli su sebi imena čuvenih filmskih radnika, stvarnost sagledavaju kroz kadrove i omiljene scene. Njihov život je postao, ukoliko to i ranije nije bio, reč od četiri slova: f i l m. Radunović vešto uvodi junake u priču, precizno slika njihove karaktere, a onda dolazi "dan kad su oni počeli da snimaju“ – dan kad cela priča počinje dodatno da se zapliće.

Kako Ratko Radunović uspeva da svoju priču poveže sa ubojitim filmskim osvrtima kojima je knjiga ispunjena? Da li je i na koji način autor zaista uspeo, poput najvećih majstora-pisaca romansiranih naučnih vodiča, da od svog romana napravi filmski vodič, a da pritom "ne izgubi“ roman?

Autor je uspeo da složi nelinearnu digest "istoriju“ palp filma vešto iskoristivši svako prazno mesto u romanu da ga oboji filmskim znanjem. Dok se njegovi junaci Daglas Slokomb i Stiven Kemper spremaju za novi korak u priči, Ratko Radunović čitaocu nudi kratak osvrt na filmska ostvarenja koja po poetici odgovaraju grupi filmskih ostvarenja kojima se bavi, zajedno sa obiljem zanimljivh, gotovo "verovali ili ne“ filmskih podataka. Iz stranice u stranicu sve više se u njegovom romanu-filmskom bedekeru uspostavlja logičan istorijski niz među rediteljima, glumcima, montažerima i ostalima, iako od samog početka ponuda movie zanimljivosti i citata izgleda haotično. Radunović je veoma vešt kada se radi o vođenju priče, ali je strašno zanimljivo kako koristi svaku priliku da u tu priču utka nešto u vezi "Predatora“, filma "Umri muški“ ili "Indijane Džonsa“...

Autor prelama film i kroz opise junaka i kroz opise video kluba i nikada mu ništa nije u senci. Priča i film ne samo da su jednako dozirani: oni su u slučaju romana-bedekera "Mi nismo bolesni“ jedno.

No, ono što jeste najveći domet Radunovićeve knjige svakako jeste izbor priče. Žanr film ima precizno napisanu poetiku, sa tvrdim pravilima, iz kojih se rađaju uvek slična, a opet orginalna, žanr ostvarenja. Pisac, inače vrstan poznavalac žanra, koristi upravo tu poetiku, koja je tema njegovog proučavanja, da na osnovu nje napiše svoju priču u romanu. Tako ni u ovom slučaju nema razmimoilaženja. Priča o trojki iz "Green Goblina“ poklapa se sa filmskim svetom kroz koji nas autor vodi. Ta bitna odlika ovog romana podupire roman kada je on bedeker, ali i bedeker kada isti postane roman.

Ocjena: 8/10


Iz knjige

Ja sam, oduševljen i pod jakim utiskom Kemperove priče, ispričao jednu veoma sličnu, o izbezumljenom i očajnom ali dovoljno neobrazovanom dramaturgu (koji samo gleda slešer-flikove). On planira da ubije svih 49 prijavljenih kandidata za prijemni ispit na katedri za dramaturgiju na lokalnom Fakultetu Dramskih Umjetnosti, kako bi bio siguran da će ga te godine sigurno primiti u školu (Film bi se zvao "49“).

Iz arhive:
"Najbolje što se može dogoditi jednom kroasanu", 12.11.2004.
"BDSM", Vladimir Paskaljević, 1.11.2004.
"Ljeto u gradu", Zoran Lazić, 22.10.2004.
"Putovanje u Trulalu", Wladimir Kaminer, 2.10.2004.
"Barrayar", Lois McMaster Bujold, 14.9.2004.
"Šumski duh", Goran Samardžić, 6.8.2004.
"Priča koja slijedi", Cees Nooteboom, 30.7.2004.
"Teta Liza: život protkan pjesmom", Zinka Čituš Čizmešija/Siniša Golub, 23.7.2004.

književnost

 Autor    Mića Vujičić